Tomino vreme i naše vreme

17. septembar 11:28

Toma Zdravković je legenda. Taj status u Srba njegovim nosiocima u avansu garantuje sve loše što možete da zamislitite. Sa Tomom to nije slučaj. Nekako svako od nas ima neki trenutak u životu koji pamti po nekoj njegovoj pesmi i zato Tomu svi vole. Odnosno, svi vole ono što misle da je bio. Retka pojava. Ne nužno i pozitivna, jer neminovno vodi banalizaciji. Tako Tomine pesme po raznoraznim rupčagama zavijaju svi koji bi da marnu neki dinar, zloupotrebljavajući emociju koju je ovaj nosio u svom stihu i svom glasu. Oni tu među kulisama života imitiraju pevača, boema, gospodina, kockara, pijanca... A neki novi klinci gledaju sve to i lome čaše, ne zato što su nešto osetili, već zato što misle da bi to tako trebalo.


U vremenu postistine, materijalizma i komercijalizacije snimiti film o takvom Tomi značilo je snimiti film o nama samima, o vremenu u kome je svako razmetanje smatrano primitivnim, bez obzira da li je dolazilo sa položajem, parama, lepotom ili teniskim reketom. Snimiti film o Tomi značilo je snimiti film o čoveku koji je svaki put pevao kao da mu je poslednji. Snimiti film o Tomi značilo je ispričati priču o siromaštvu, uspehu, slavi, porocima, ljubavi, izdaji, vernosti, prijateljstvu, tragediji... Značilo je to snimiti film o Jugoslaviji koje više nema, narodnoj muzici koja nestaje pred našim očima i kafanama koje su pretvorene u fensi kafiće i trendi restorane u kojima je vrhunac užitka opaljivanje selfija.

Film o životu pevačke legende Tome Zdravkovića


A film kao film kad ga Bjela napravi. Fenomenalna podela, glumci koji su uloge živeli, a ne igrali, muzički mix koji je dokazao da je kvalitet uvek nadređen žanru, scenario kao pokupljen sa cigarama načetog kariranog stolnjaka koji pamti sve, rediteljski rukopis koji vas vozi... Sve to ovaj film ima, ali sve to je nevažno. Nevažno je, jer svi oni nisu snimili film. Oni su stvorili mit. Mit koji će moći da osete svi koji nemaju i svi koji neće imati lično sećanje na vreme duše. Na Tomino vreme. Na vreme kada je važno bilo biti, a ne samo imati.

U međuvremenu smo negde pogrešili, izgubili smo se negde. Izgubili smo i Tomu i dušu. Tumaramo po hodnicima budućnosti u koju nikako da stignemo, jer smo fokusirani na prošlosti iz koje se najčešće najgorim delovima vraćamo. I tako vreme provodimo u čekaonicama, do podneva uvereni da život ima reprizu, a od podneva usrani od straha da je neće biti. Umesto da živimo, mi životarimo. A može drukčije. Ako ne znate kako odgledajte fim. Možda vam padne na pamet da bez obzira na sve propuštene prilike u vremenu sadašnjem možemo da platimo cehove predaka i barem delimično popravimo sve štete koje smo napravili, a da pri tome svojim grehovima ne zadužujemo potomke.

I zato hvala Tomo. I hvala svima vama koji ste snimili film i poklonili nam mit čija konzumacija garantuje da možete postati bolji čovek. Sve ostalo je i onako samo jedna priča. Priča o nama kakvi smo nekada bili i kakvi sami sebi nedostajemo.

Hajde sada u bioskop. Ne zaboravite masku. I maramice.

Branko Miljuš
Podelite

  • Forenzika mržnje

    Ubeđen sam da Milomir Marić, dok je godinama intervjuisao opskurne likove sa društvene margine, nije ni sanjao da će jednog dana na srećnoj televiziji u...
    26. avg