PČELARSTVO JE PROFESIJA SATKANA OD LJUBAVI

Šta o dosadašnjim iskustvima stečenim bavljenjem pčelarstvom, problemima sa kojima se susreću, o čudesnom životu i navikama ovih insekata, kao i o lekovitim svojstvima njihovih proizvoda kaže nekoliko pančevačkih pčelara i medara

Ta život bi bio beda, da i pelan ne da meda – Spomenica
Zvanično pčelarstvo u Pančevu i u južnom Banatu, kao organizovana delatnost i udruženje, datira iz 1913. godine, kada su pioniri ovog poduhvata „g.g. Aca Marković, Đoka Mandrino, Karlo Štimler okupila veći broj pčelara i izabrala provizornu upravu. Na dan 29. januara 1913. godine stigoše predložena Pravila od mađarskog ministarstva, s tim da se dopune i da se izmene. Kako su pravila odobrena u toku ove godine, to je provizorni predsednik g. O. Štimler sazvao prvu redovnu glavnu skupštinu 4. maja 1913. godine”(iz Spomenice Pčelarskog Udruženja Pančevo, štampane 1938. na dan sv. Ilije u štampariji „Napredak” u Pančevu, kojom je Upravni odbor Pčelarskog udruženja obeležio dvadesetpetogodišnjicu delovanja).

Pančevačka podružnica Udruženja pčelara Srbije i Vojvodine je 2013. obeležavajući stogodišnjicu rada objavila reprint-izdanje ovog svojevrsnog istorijskog vodiča o pčelarstvu na ovom području, podsećajući na istorijske, ekonomske, kulturološke i savremene probleme kojim se ova delatnost suočava.

Danas pančevačko Društvo pčelara broji 94 registrovana člana, a starčevačko (osnovano 2001. godine) 86. Ta društva predstavljaju nezaobilazni oslonac i vodič svakom svom članu u pokušaju da kroz ovu profesiju ili dopunsko zanimanje opstanu.

Priča nekolicine pančevačkih pčelara, otkriva svu lepotu ali i muku ove profesije, i uvod je u beskrajno zanimljiv i inspirativni univerzum pčela.

Pravi pčelar – dobar učitelj, vidar i nutricionista
Pčelaru je med sladak, samo kad se jede

Ovo je jedna od neodoljivih mudrosti koje može da se zaradi u druženjima sa pčelarima.

Šta još kaže inspiracija za odabir ove profesije kao omiljene.

Loši pčelari su „lopovi” jer uzimaju pčeli med, pravi pčelar uzima samo jednu trećinu, a dve trećine proizvedenog ostavlja pčelama. Pčelar živi za pčelu, a medar od pčele. Najbolje pčelarstvo se razvija kao nasledni posao, dragoceno je ako možeš da kažeš to je radio moj otac, preneo mu je deda, a sada sam ja pčelar, ali je ipak u ovom zanatu presudan prvi učitelj – otpočinje svoje pripovedanje o voljenom zanimanju Dragan Despotovski, margićanski pčelar, od ’93. posvećen ovom poslu. Te godine je od lokalnog posvećenika i učitelja pčelarstva Vase Jockova, kao lek i pomoć za majčino oboljenje spondiloze gornjeg dela kičme, za koju kod lekara više nije bilo pomoći, dobio na poklon prvi roj i košnice.

I tako je krenuo ulazak u magični svet pčelarenja, koji zahteva dobro poznavanje superorganizovanih pčelinjih društava, upoznavanje sa teorijskim i tehnološkim dostignućima i inovacijama i, presudno, mukotrpan rad.

Rad oko košnica u polju ili u šumi je samo deo posla, nastavlja se i kod kuće: treba spremiti ramove, pripremiti vosak, vrca se med, onda čekanje da sazri i tek na kraju pakovanje i priprema proizvoda za kupce, objašnjava Dragan.
On je član SPOV-a (Saveza pčelarskih organizacija Vojvodine) i SPOS-a (Savez pčelarskih organizacija Srbije) i mentor u obuci za ovu profesiju nekolicini zainteresovanih da se ovim profesionalno bave. Jedan od skoropridošlih u pčelarsku zajednicu je Branislav Štopulj, iz čije racionalne procene o mukotrpnosti ovoga posla a ipak razmišljanja da ovo postane njegova primarna profesija, čudesno dobijate utisak i potvrdu o magičnosti pčelarenja. Obojica su članovi Udruženja proizvođača Deliblatskog meda (broji 80 članova), pokazuju stečene sertifikate i napominju da „u ovo udruženje može da se uđe samo jednom, i izađe samo jednom”. Objašnjavaju, ne bez ogorčenosti, da ovaj med i pored izuzetnog kvaliteta i hranljivih i lekovitih svojstava nije zaštićen, odnosno brendiran proizvod poput kačarskog (po reci Kačar u okolini Uba), fruškogorskog lipovog meda, vlasinskog, đerdapskog ili homoljskog. Oni kažu da se brendiraju medovi sa pčelarskih paša zaštićenih nacionalnih parkova, a da Deliblatska peščara zbog nemilosrdnog krčenja bagremca (divlji bagrem) i sve većeg broja pesticidima tretiranih njiva na njenim obroncima može da za sada bude samo rezervat prirode. Napominju i da kupci nepravedno podcenjuju domaći suncokretov med, pa i otkupnom cenom, a da sadrži više cvetnog polena od ostalih, i da je dragocen kod lečenja stomačnih bolesti. Potvrđuju da je bagremov med najtraženiji, lipov dobar za spavanje, a borov za pluća.

Sve od pčela je dobrobit – i med, i vosak, propolis, pelud, matični mleč, pa i ubod pčele, odnosno njen otrov. Nikad ne krenem da radim sa košnicama, a da nemam detaljan plan postupanja, i on gotovo nikada nije isti. Pčele moraš da poznaješ da bi radio sa njima. Pčele moraš da voliš!, kaže Dragan, pojašnjavajući zašto je pravi pčelar i filozof i duhovnik na svoj način i zašto je ovo zanimanje podstrek za lični osećaj slobode, zadovoljstva i sreće.
Za početak ozbiljnog rada sa pčelama potrebno je detaljno poznavanje organizacije pčelinje zajednice, čija beskrajno složena struktura i funkcionisanje nisu naučno ni do danas potpuno ispitane. Pčela je jedini insekt koji proizvodi hranu i za čoveka, zaslužna je za oprašivanje 80 odsto agrokultura na Zemlji, njen nestanak bi nesumnjivo ugrozio opstanak čoveka. Samo delimični uvid u specifičnost i strukturu pčelinjih društava, u duhu gotovo poetsko naučnofantastičnih saga, otkriva ovaj čudesni svet. Bilo da vam predstave fenomen partenogeneze (devičanskog razmnožavanja – iz neoplođenih jajašca) i preciznu podelu medonosnih pčela radilica (na izvidnice, nektarice i polenarice, vodarice, stražarice koje čuvaju leglo, negovateljice do grobarica koje izbacuju uginule) ili objašnjavaju značenje pčelinjeg plesa, koji je ustvari osnovni način komunikacije, jer su pčele gluve.


A tek razvejana predrasuda o trutu kao nevažnom ili nepotrebnom članu zajednice. Trut je osećajniji od pčela, i sem što je neophodan radi oplodnje matice, kod uvećanja zajednica ili promene vremenskih uslova greje leglo. Ili da preterano rojenje nije dobro jer signalizira „Mnogo nas je džabolebaroša, neki moraju napolje!”. Da pčele mogu da obole od (dosada istraženih) 53 bolesti, da ih ubija američka kuga, ali i varoa (Varroa Destructor), pčelinji krpelj koji im isisava krv, i da su im najveći neprijatelji (pored nesavesnih medara) osa, stršljen, medved, kornaš, pauk, voskov moljac i miš.

Podatak da naša autohtona rasa pčela Apis mellifera carnica sa svojim varijetetima, po svim karakteristikama koje odlikuju ovog socijalnog insekta, predstavlja jednu od najvrednijih rasa medonosnih pčela na svetu ili da med spada u najhidroskopskiju hranu (skuplja sve mirise), da dobro čuvan (najbolje u drvenim ili staklenim posudama) ne može da se pokvari, nema rok trajanja, ali uvek mora da je dobro zatvoren, da je mit da mora da se jede drvenim kašikama, jer današnji escajg od rosfraja ne oksidira, pa ne škodi medu, da je propolis skup smola i spada u najjače prirodne atibiotike (protiv virusa, bakterija i otvorenih rana), te da je jedan od najboljih lekova za HIV napravljen na bazi propolisa, samo su deo iz mudroslovlja pčelarskog bukvara.

Pored mučnog nabrajanja problema sa kojima se susreću, kao najveće opasnosti za pčelarenje navode nepotpuni ili delimično regulisani pravni okviri za ovu delatnost, klimatske promene, radijaciju, nesavesnost i neobrazovanost poljoprivrednih proizvođača (prekomerna upotreba pesticida prilikom zaprašivanja voćnjaka i njiva, paljenje strnjike i korova) i proizvodnju i promet falsifikovanog meda.

Sagovornici nesebično dele i savet (falsifikovani med se najbolje prepoznaje po tome što ne kristališe, a pravi, dobar med u tegli se kristališe od dna ka vrhu) i jedan pčelarski lek efikasan kod oboljenja prostate, pa i raka: „U čašu jogurta ili kiselog mleka, razmuti se kašičica suvog polenovog praha i ostavi da odstoji do jutra u frižideru. Ujutru se naštinu pojede. To se uzima 40 dana.”

Hodočasnici prirode i života
Gle, on spazi zakon harmonije, reda:

i ljubav u slozi kakva nosi dare – Pesma o pčeli

Pčelarstvom se bavim, jer radim ono što volim, i jer sam stalno u prirodi. Kad se vratim od pčela jako sam umoran, veliki je to i zahtevan rad, ali sam nekako i obnovljen, preporođen. Pčele nikada nemaju primedbe, ali traže slugu, a ne gospodara, i ako ovo poštuješ, dobrano te nagrade, otpočinje kroz smeh „pčelarski” razgovornik Janoš Degi „Medeni”, naš sugrađanin koji se od ovogodišnjeg odlaska u penziju potpuno posvetio ovoj nekad sporednoj, a oduvek omiljenoj delatnosti. Vlasnik je 110 košnica i član Pčelarskog udruženja i Beograda i Pančeva, i ovlašćeni mentor za praktičnu nastavu u beogradskoj Školi pčelarstva. Baštinik je pozamašne biblioteke posvećene pčelarstvu i amiterapiji, i smatra da je dužnost svakog da znanje podeli sa kolegama, naročito novopridošlim poklonicima, striktno se držeći pravila da ništa od stalno usvajanog teoretskog znanja ne može da se „propoveda” ako to nije sam u praksi i okviru svoje pčelarske radionice i laboratorije proverio.

Janoš Degi „Medeni” – ugao za diplome, priznanice i Zlatnu značku zaslužnog pčelara
Kroz razgovor o nedostatku organizovanja i udruživanja pčelara (koje bi im omogućilo da pripremljeni pokušaju da naprave veći tržišni prodor, osiguralo primenu uslova za poštovanje uzusa i standard profesionalnog odgajanja pčela i proizvodnje meda, stabilizovalo otkupne cene proizvoda i pospešilo brendiranje), sagovornici kao dosadašnje dobrobiti članstva u lokalnim i regionalnim pčelarskim udruženjima najčešće navode revnosno obaveštavanje i podsećanje na obaveze koje godišnje imaju oko prijave registrovanih košnica i korišćenja prava na subvencionisanje od 720 dinara po košnici koje dodeljuje Ministarstvo poljoprivrede, uplate redovne članarine, i često i dobro organizovanih stručnih predavanja i savetovanja, i nešto ređih poseta specijalizovanim sajmovima meda u Pančevu i Novom Sadu, povremenog izdavanja i distribucije časopisa koje su svojevrsni dobri vodiči i udžbenici i neizbežni informatori o novim naučnim i tehnološkim zbivanjima u ovoj oblasti.

U svemu ostalom su individualci i oslonjeni na sopstvene snage. Uglas podsećaju da nisu medari – „to su foliranti koji od pčela samo uzimaju, jedini cilj im je lična korist i da ostvare profit, pravi pčelar gaji pčelu a uzgaja med, i po pravilu ima plemenitiji motiv da se ovim bavi”.

Svoje proizvode od početka do kraja, uz pomoć ukućana (supruge su nezamenljivi i glavni pomoćnici) sami iznesu i prodaju, jer ne pristaju na poražavajuću otkupnu cenu veletrgovaca od jednog i po do dva evra po kilogramu, i rađe zadržavaju godinama iste prodajne cene ali i stalne kupce.

Kristina Degi – farmaceutkinja začarana pčelarstvom
Dragocen podstrek i pomoć u svojoj pčelarskoj manufakturi Janoš ima u svesrdnoj angažovanosti ćerke Kristine, koja planira da svoje farmaceutsko znanje i profesionalno usavršavanje u oblasti apiterapije (upotreba pčelinjih proizvoda i njihovih aktivnih komponenti u prevenciji i lečenju bolesti) trajno veže za ovaj porodični posao. Trenutno je na usavršavanju u internacionalnoj akademiji dr Stefana Stangaciua, predsednika Apiterapeutskih društava Nemačke i Rumunije i sekretara Međunarodnog društva apiterapeuta, a prisustvo na Svetskom kongresu apiterapeuta ove godine u Švedskoj joj je donelo dragocena iskustva značajna i za porodičnu radionicu. Ukoliko odoli ponudama iz inostranstva za posao, bilo bi lepo imati za sugrađanina još jednog dobrog pčelara i profesionalnog apiterapeuta.

Tekst je objavljen u okviru projekta „Sa ukusima zavičaja pred Evropu”, koji partnerski realizuju udruženja „Šumadinka” iz Kragujevca, „Omnibus” iz Pančeva i RTV Šabac iz Šapca, na sajtovima www.glassumadije.rs, www.pancevo.city iwww.sabac.tv.

Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.